Faraon poljske kinematografije

Jerzy Kawalerowicz (1922. – 2007.) je nesumnjivo jedan od najpoznatijih poljskih filmskih stvaralaca na svetu. Kazimierz Kutz ga je nazvao "Nestorom posleratne generacije režisera". Kawalerowiczeva kreativnost ne uklapa se u jedan trend ili stil, a karakteriše ga izuzetna raznovrsnost. Njegov put u karijeri takođe je bio prilično neobičan. Budući autor Noćnog vlaka studirao je na Akademiji lepih umetnosti u Krakovu, a potom na krakovskom Filmskom institutu - akademiji koja je bila svojevrstan početak filmske škole u ​​Lođu. Iskustvo je sticao asistirajući u prvim posleratnim produkcijama, kao što su Zabranjene pesme Leonarda Buczkowskog ili Poslednja etapa Wande Jakubowske. Debitovao je 1951, pre Wajde ili Hasa, kada je snimio tri socrealistička filma. Njegov četvrti film Senka (1956), svojom dinamičnom radnjom i ekspresivnom vizuelnošću, nagovestio je dolazak majstora.
Prvi Kawalerowiczev film koji je povezan sa „poljskom filmskom školom“ bio je Pravi kraj Velikog rata (1957) – inovativna studija o traumi u logoru. Psihološka verodostojnost priče pojačana je korišćenjem tačke gledišta junaka filma u nekoliko ključnih scena. Zanimljivo je da je već u sledećem delu režiser prilično odstupio od glavne teme u bioskopu tog doba, odnosno rata i okupacije. Noćni voz (1959.) je savremena melodrama sa elementima krimića. Nije lišen referenci na „poljsku filmsku školu“, ali je snimljen bez patetike i nepotrebne dramatizacije. Kako je sam autor rekao, film je posvećen „gladi za osećanjima”. Mogao je da podseća na Antonionijevu poetiku, što ipak ne svedoči o imitiranju, već o sličnosti umetničkih tendencija na različitim stranama gvozdene zavese.
Početak 1960-ih doneo je filmove smeštene u istorijskoj stvarnosti. Umetnički sofisticirana Majka Jovanka od anđela (1960), zasnovana na priči Jarosława Iwaszkiewicza, drama je o zabranjenoj ljubavi, koja, međutim, može da spase ili ubije. Adaptacija romana Bolesława Prusa Faraon (1965.) bavi se vlašću kao takvom. Egipat je ovde samo štafaža, jer je priča univerzalnog karaktera. Film je bio nominovan za Oskara, što je bio srećan vrhunac „zlatnog perioda“ u Kawalerowiczevom stvaralaštvu.
Međutim, to ne znači da kasnije nije snimio važne ili čak hrabre filmove. Smrt predsednika (1977.) smatra se vraćanjem majstora u formu. Film je gotovo dokumentarna rekonstrukcija atentata na prvog predsednika Druge Poljske Republike Gabrijela Narutowicza, a u širem smislu je politička panorama Poljske neposredno posle obnove nezavisnosti. Ekranizacija romana Austeria (1982.) Juliana Stryjkowskog, o čemu je Kawalerowicz sanjao od kasnih 1960-ih, bila je u to vreme glasan događaj. Ovo delo je neverovatno sugestivan portret istočnoevropskih Jevreja (vredno je napomenuti da je Kawalerowicz bio poreklom iz sela blizu Stanislavova, današnjeg Ivano-Frankovska). Film se završava čuvenom scenom kupanja u reci koja najavljuje Holokaust.
U poslednjem periodu svog života, Kawalerowicz je snimio dva važna filma. Za što? (1996), zasnovan na pripoveci Lava Tolstoja, nije bio neko umetničko ostvarenje, ali je ušao u istoriju kao značajan primer poljsko-ruske koprodukcije ostvarene uprkos brojnim istorijskim problemima. Filmografiju režisera zatvara Quo Vadis (2001.) – super produkcija iz snova prema romanu Henryka Sienkiewicza. Iako je estetski diskutabilna, privukla je u pozorišta preko 4 miliona gledalaca.
Kawalerowicz je aktivno učestvovao u političkom i društvenom životu. Dugi niz godina bio je umetnički direktor grupe „Kadr“ (koja je kasnije postala filmski studio), suosnivač i prvi predsednik (kasnije počasni predsednik) Udruženja poljskih filmskih stvaralaca, predavao je na Filmskoj školi u Lođu.
Čak i bez raspravljanja o svim filmova Jerzyja Kawalerowicza, mora se reći da je reč o umetniku sa izuzetno raznolikim kreativnim interesovanjima, koji se ne može lako klasifikovati. Sigurno je da najbolja režiserova dela i danas izazivaju snažne emocije, oduševljavaju svojom preciznošću i vizuelnom finoćom. Ona su prava umetnost.

Denis Viren, filmski stručnjak, poljsko-ruski prevoditelj